Ne znam kako stojite sa slobodnim danima oko praznika, ali ako budete imali vremena da budete lenji, a pozelite da telo miruje a mozak ipak malo radi, imam za vas tri dizajnerska blaga. Naobrazba koja vas ceka u ova tri parceta novogodisnje torte onima koji tragaju dace deo temelja koji dolikuje studijama primenjenih umetnosti. Upravo krecemo od onoga sto je meni bilo otkrice trece godine studija, magazin U&lc (Upper and lower case, odnosno velika i mala slova).
Na ilustracijama koje slede uglavnom zene, njihovi autori su mahom muskarci. Samo je jedna zena medju ovim majstorima amercke komercijalne ilustracije iz druge polovine 20. veka u Americi koje sam sabrala u jedan post i predstavila sa po tri ilustracije.
Emocije koje okidaju za mene su iste kao one o kojima sam vam pisala o majstoru Kobiju Uitmoru. Neka seta i zamisljenost nalik blagoj depresiji na prelazu godisnjih doba koja mene drma ovih dana. Mozda cete ih vi videti sasvim drugacije, jer, znate za onu by Anais Nin, We don't see things as they are, we see things as we are.
Anyway, scroll on, a za dalje istrazivanje preporucujem pre svih oldcarguy41 koji imaj sjajan flickr stream na ovu temu Madmen-ish ilustracija mahom iz americkih zenskih casopisa.
I cim sam, najzad, skockala pricu o lisabonskom Oseanariju, u krilo mi sleti ova prica. Mozaik Space For All SpeciesCarlija Harpera koji se nalazi u njegovom Sinsinatiju, u John Weld Peck Federal Building.
O Carliju Harperu nisam vam pricala. Silno cenim njegov dosledni modularni modernisticki ilustratorski stil. I, cini mi se da ovaj mozak na pravi nacin opisuje njegov nacin razmisljanja.
Narucila sam je u pretprodaji i cim je stigla obavestila sam vas via MisoMiss. Elegantissima je presek dosadasnjeg rada Louise Fili. Topla preporuka svima koji vole gourmet tipografiju, pakovanja, Italiju i Njujork.
Evo samo nekoliko strana koje ce vam reci sta se krije u ovoj knjizi. Arhive, inspiracija, price, skice, detalji, trivia. Louise ovom knjigom mapira jednu od najlepsih njujorskih tura. Ako ovu knjigu ponesete sa sobom u Njujork i pratite mesta iz nje korak po korak, bice to jedna bajna gurmansko dizajnersko edukativna tura.
U mojim docs majstori iz proslosti motaju se dugo i sve ih je vise. Ako ne ubrzam, proci ce nam vreme. Zato, danas, tri dame koje cu pokusati da vam predstavim sa po pet radova.
Dora M Batty
Najvise informacija o ovoj dami dobicete na stranama Muzeja londonskog transporta. U osnovi, Dora M Batty, born 1900, died 1966. Designed posters for the Underground Group and London Transport 1921-1938.
Ne mogu vam opisati koliko se obradujem kada otkrijem nekog zivuceg majstora srednje/starije generacije. Oni su, rekla bih, najmanje vidljivi na netu. Mladi su svuda, prastari su svuda. Fanaticno pratimo gustere, obozavamo antiku, renesansu i impresionizam, ali sta je sa sa ovima kao sto je Felice Varini? Za njega sam saznala prateci tumblr Nicka Woostera. Ovo je scena koja me je saplela:
Cini mi se da je ovo (ako ne racunamo onu biblijsku) posle Apple-a druga najpoznatija jabuka na planeti. La Mela koju je Enzo Mari napravio jos 1963. i dalje je omiljeni print koji dominira svakim enterijerom u koji udje.
Manje ljudi zna za to sta se u Mari svetu desi kada se sretnu jabuka i leptir. La mela e la farfalla.
Richard Avedon (1923 – 2004) was an American photographer. An obituary published in The New York Times said that his fashion and portrait photographs helped define America's image of style, beauty and culture for the last half-century, kaze Wiki.
Njujorcanin, jevrejsko-ruska kombinacija. Na samom pocetku njegove karijere, 1944. u Harper's Bazaar-u ga je podrzala Lillian Bassman, a odatle su se njegovi foto poslovi i uspesi samo redjali. Ocaran drazesnom Odri, on je autor fotke po kojoj pamtimo film Funny Face.
13. februara ove godine NYTimes tekst je zapoceo ovako: Lillian Bassman, a magazine art director and fashion photographer who
achieved renown in the 1940s and ’50s with high-contrast, dreamy
portraits of sylphlike models, then re-emerged in the ’90s as a fine-art
photographer after a cache of lost negatives resurfaced, died on Monday
at her home in Manhattan. She was 94.
Neki ga smatraju najboljim modnim ilustratorom dvadesetog veka. Ja ne volim titule i velike reci, samo se temeljno banjam silno uzivajuci u znalackim kaligrafskim ilustracijama koje nam je ostavio ReneGruau.
Ako biste od mene trazili neko smestanje u prepoznatljivi folder ja big njegovu debelu fasciklu, napunjenu tokom zivotnog veka dugog skoro pa kao ceo vek, smestila izmedju onih u kojima su radovi Tuluz Lotreka i Davida Dowtona. O ovom drugom moram ovog leta da priredim slicnu storijicu. Malo price, mnogo slika. A danas, Renato Zavagli Ricciardelli delle Caminate, odnosno, René Gruau.
Nesto o cemu se s razlogom trubi na sve strane. Carevi iz Supermarché-a napravili su kratku i super sadrzajnu storiju o Dzonu Baldesariju. Stidim se kad kazem da mi je do danas ovo ime bilo jedva poznato, a od sada sam zasenjena. Da li je u pitanju njegova quirkiness ili to sto je na quirky nacin upakovan u ovaj quirky video – nemam pojma.
Ono na sta prst mogu da stavim je da me je tipografija u ovom klipu potpuno ocarala. Evo, pogledajte. Prvo bunch of letters, a na kraju i video. Super informativan, beskrajno zabavan. Brz i pametan, kao i njegova tema, gigant Baldesari.
Pre nekoliko dana proglaseni su ovogodisnji najbolji restorani na svetu. Danski restoran Noma, treci put za redom je osvojio titulu najboljeg i tako se izjednacio sa legendarnim restoranom El Bulli. I kada da srocim malu pricu o ovom restoranu ako ne sada.
Neke od japanskih ilustratorskih giganata otkrila sam preko pakovanja za slatkise. Ako ste bili ovde dok smo se smucali po Tokiju mogli ste da vidite neke od bisera japanskog dizajna ambalaze, ako me tada niste bili pronasli, bacite pogled sada. Citavo malo blago. Ne moje fotke, nego ono sto je na njima.
Za ove kiselo slatke bombone od japanske sljive, ume, znala sam i pre nego sto smo otisli u Tokio. Irena mi ih je bila donela jednom prilikom. Japanske retro bombonice, u kesi gomila pojedinacno upakovanih bombonica sa porukicama. Bombone Koume proizvodi Lotte i na njihovom sajtu sam pronasla informaciju da je 2009, prvi put posle stvaranja ovog slatkisa i lika 1974, Koume redizajnirana. Ispolirao ju je njen originalni tvorac a nas danasnji junak, Seiichi Hayashi.
Naidjem na taj bigibogi tumblr pre nekog vremena. A tamo... linijska slovna cizeliranja, nekako poznata... kao da su moja. Bigibogi. Nemam pojma ko je to, pratim linkove, najdalje sto sam otisla je bigibogi bélyegei. Sve na Madjarskom, nista ne razumem. Google translate pomaze samo donekle. Ufuf.
Posebno sam obratila paznju i obelezila zvezdicom post koji mi je doneo rad Stefana Kancheva, bugarskog primenjenog graficara. Njegov sajt, velikodusni poduhvat zahvalnosti mladih ljudi koji ga grade kao tribute, krcat je i zgodan za pregledanje, a moj omiljeni segment su postanske marke i TV grafika.
Nadam ste da ste tokom vikenda ulovili bar koji sat u prirodi. Makar jedna lenja besciljna voznja kroz Topcider... Bistar zrak, fina temperatura. Ako vam je imunitet na nivou - idealno. Iako voce jos nije procvetalo, ovo je bilo ovovikendno raspolozenje...
Davno pre street style fotografa kakve danas znamo, postojao je ultimativni fotograf ulicnog stila grada Pariza, Rober Doano.
Robert Doisneau photographed by Bracha L. Ettinger in his studio in Montrouge, 1992, via Wiki
Za njega sigurno vec znate. Prepoznajete i volite njegove sarmantne, jedinstvene fotografije iako mozda ne znate da je upravo on njihov tvorac. 1984. proglasen je Vitezom, nosiocem Nacionalnog ordena Legije casti.
On i Breson (o kome cu morati jednom da priredim jedan slican kratki presek) predstavljaju pocetak fotozurnalizma. Ulice Pariza ranih tridesetih, Leica u ruci. Duh Pariza u vremenima koja deluju tako daleko, meko i savrseno romanticno. Cini mi se da nam i dan danas mastanja o Parizu delom grade ove i ovakve fotke. Le Baiser de l'Hôtel de Ville nam je valjda svima urezan u DNK...
Ultimativni kratkometražni crtać svih vremena. 1957. Chuck Jones the Master.
I to ne kažem samo ja. Apparently, 1994. hiljadu stručnjaka, animatora, proglasilo ga jenajboljim svih vremena. Do tog trenutka, at least. Od tada se toliko toga desilo u animiranom svetu, still, What's Opera, Doc?ima posebno parčence mog srca for ever and ever.
Miks Vagnerovih opera ukrojen u tradicionalni sukob Duška Dugouška i Elmera u ovom crtaću je na vrhuncu brilijantnosti.
Bugz in drag, gotta love that one...
... a onda, kada se kadar udalji i vidite tog konja, najneviđenijeg u univerzumu...
... pa još i u pokretu, topi mi se srce + valjam se po podu.
Ovo je Charles Monroe Sparky Schultz, tvorac Peanuts stripa koji je crtao svoje junake bez prestanka 50 godina, od 1950, do svoje smrti, 2000. Uzeo je jedan odmor tokom tih 50 godina. Dakle, seriously hard work. To jest, obsessions make my life worse and my work better.
Menjao se Charles Schultz, menjao se i Charlie Brown. I Snoopy. Evo ga mali timeline.
I sad, tu je ta sila kolekcija, zajedno se zovu Complete Peanuts. U njima je, u idealnom pakovanju, cela Peanuts istorija ili, poeticnije receno, sva Peanuts mudrost. Evo samo nekih godisnjaka, kako su samo fino dizajnirani...
Obozavanje Peanuts famililje ne jenjava, njihovi reprinti i reprize su od onih koji ne razbesne nego ucine da se zadrzite na kanalu i rastopite kao puter na plotni. Za mene posebnu ulogu u Peanuts obozavanju ima film Snoopy, Come Home i evo ga celog, ako vam se nekad bude gledao, ovde je:
U Color Notes sam tu i tamo ubacivala neke Peanuts gifove, ali tumblr klinci proizvode toliko lepih da moram omiljene da saspem u ovaj post.
Slaveci 60+ godina legendarnog stripa, osvanuli su i razni novi trubjuti. Ovi su mi omiljeni. Plakat za koncert Nore Dzons...
i ilustracija Teacher Talks Funny. Znate kako zvuci uciteljica u crtacu? ;D
