29.12.2011.

Paris. Manger!



Naaaravno da ce moj post
o hrani u Parizu poceti sa:
"Je voudrais une croissant"


:D
To je otprilike nivo mog poznavanja francuskog.
Dovoljno da se prehranite, ostanete na nogama, sposobni da nastavite dalje. A sta god i gde god da porucite, mmmmljac. Cak je i obican kolacic u kafeu Pompidua - san.



{autor se odrice odgovornosti za ispravnost podataka usled poznavanja sopstvenih enormnih potencijala za spontano romantiziranje}


Neku drugu kafu ritualno popijte u restoranu George, gore, na vrhu Pompidua.




Sta danas slusamo uz ovu yummy setnju...
Malcolm McLaren - Jazz is Paris





Back to George, ako idete kad su dani topli, uzivajte u pogledu sa terase. Svaki sto ima po jednu crvenu ruzu.




 Za lekovite tretmane hranom, japanski restorani na sve strane, sledeci put cu imati tip za neki posebno lep, kvalitetan, sarmantan. Ovog puta bilo je lekovito u letu.






U tom letu po gradu prolazicete pored caaarobnih prozora, izloga, prodavnicica, pekarica, poslasticarnica. Usko specijalizovane, sasvim nove, jako stare, legendarne.



Usput svratite do Paul-a, vizuelnog originala naseg lanca Hleb&Kifle. Cene su, kao sto je tamo uobicajeno, drugacije kada sedite i kada jedete ili pijete s nogu, i to mogu da shvatim.




Makarone necete morati da jurite mnogo po gradu. Ima ih svuda. I neki najobicniji, sa pistacima, kupljen u Paul-u, je.... uh! Bolji nego sto sam zamisljala. Da, dragi moji, ovo je moj prvi makaron EVER, sa pistacima, narucen na francuskom.




Neki sledeci dan u istom Paul-u dohvatite jednu malu Canelle prokletnicu, ta ce vam se uvuci pod kozu. Necu ni da pokusavam da vam objasnim te ukuse, slatkoce i gorcine, koricu i meku gumenkastu stukturu inside... ufuf.




 Sledeca pauza, caj.
Trazite nanu, dobijete ovo:




U nekakvoj gaza vrecici, pretpostavljam da je ovako Marija Antoaneta herself dobijala caj kad bi trazila plain old nanu. Sve je posebno, pa i escajg u nekom usputnom restoranu...




Pariz je krcat tim nekim silnim iconic mestima. Dozirajte, izaberite samo jedno mesto. Dnevno. Danas, recimo, Rose Bakery.




I to ako vas srce tamo jaaako vuce i ona knjiga ne izbija iz glave. Malo je too busy... Ipak, taj pound cake sa zelenim cajem bio je nevidjen...



Uobicajeno u Parizu sasvim je drugacije nego u Beogradu. Sedenje napolju i kad je hladno. Okrenutost ka ulici.




Maleni stolovi i sardina sedenje. Tamo ste fizicki uvek nekako preblizu stranim ljudima. Ugrozavaju nehotice vas licni prostor. Za kratku posetu - tres charmant, za duze ostanke - navikne se covek.




Samo da ste tu. Vi i neko preko puta, pricate svoj jezik i niko vas ne razume. A ne razumete ni vi njih. Mnogo fino. Odmor u sred gradske vreve. Ipak necu da osvezavam i unapredjujem svoje poznavanje francuskog.




Ono sto mi je i dalje fascinantno je odsustvo duvanskog dima u restoranima, kafeima. Divota. Zahvalna svaki svakcijati put, beskrajno, do neverovanja.




Naletite u vreme dnevne ponude i klopnite kombinaciju za nesto manje parica. Pariz je jako skup. Tu negde, mozda cak i duplo skuplji od Beograda.




To je bio moj prvi ever hollandaise sos :]

Bokal obicne vode je najcesce na stolu.
 { hocu bokale u Beogradu! }




A kad, dok jedete, bacite pogled kroz prozor...
EEEJ MI SMO U PARIZUUU!




 Iako bi i nasumicno bazanje i biranje na osecaj bilo sasvim dovoljno, {'cause hey, we're in Paris}, kada vam prijatelji preporuce, ili, jos bolje, povedu na neka za njih posebna, omiljena mesta, to je sasvim nova dimenzija grada. I tako dolazimo do restorana Jaja. Citaj - Žaža.




Ispred, divan mali patio, raj u prolece i leto. Unutra poseban sarm, lep prostor sa dobrom merom. Ozbiljno smekerski. Takvi su i ljudi koji ce vas tamo docekati. Najkulja kelnerica IKADA.




Hrana neopisiva. Ozbiljno promisljeno, ni malo udavljeno. Cisto, domisljato, integralno, preukusno. Hrana sadasnjeg trenutka i koncept za buducnost. Istinska hrana.




Ovako izgleda njihova kafa od 10 evra i nasa ultimativna domacica uziva pijuckajuci je. Kaze, worth every penny. Verujem joj, mirise intenzivno, pazljivo birana, malopre samlevena.




A dezerti. Slatkis kao Alisa u zemlji cuda, a ako nemate sweet tooth - slani dezert sir/orah/dzemic/endivija. M.LJ.A.C. MLJAC!




Ili, taj restoran kao iz bajke, Fellini, koji sam, izmrcvarena od intenziteta dogadjaja i overall uzburkanosti, dozivela kao u nekom magnovenju... Ipak, dobro se secam da je ta moja kapreze salata bila kao iz nekog mog imaginarnog kulinarskog sna, sa tri (neforsirane) vrste paradajza, cherry, sun dried, green pickled, tom lepom rukolom i mojom, shvatila sam tad, prvom pravom mocarelom.




Igor kaze da je i njegova porcija pesto taljatela bila neverovatna. Sve homemade u Felliniju.




Pariz je bajan.
Prijatelji su zlato.

10 коментара:

  1. Анониман29.12.11. 09.22

    Joj, budi mi se neki cudan receptor radosti u mozgu, idem da pravim kucnu varijantu kapreze salate, necu ni da zmisljam kakva je ova: "Hrana sadasnjeg trenutka i koncept za buducnost. Istinska hrana"... Hvala, uljepsali ste mi ove dane pred Novu godinu... :)

    ОдговориИзбриши
  2. Ja sam već juče uhvatila kako, potaknuta tvojim postovima, gledam stranicu easy jet-a i ukucavam destinaciju "Ljubljana-Paris"

    Ubijaš nas ovom lepotom, ženo. Definitivno moram otići, čim budem mogla. :lupaglavomozidštonijeotišlauseptembrukadjetrebalo:

    ОдговориИзбриши
  3. Kada dan pocne hranom i to kakvom, osecam da me danas nista nece zasititi! Ovakve stvari stvarno treba doziveti i okusiti. Divan post :)

    ОдговориИзбриши
  4. Prajsles je imati insajdere u velikom gradu.
    Beležim Jojo u Maraisu, delim ukus u vezi makaruna od pistacije i tamo je zbilje sve, baš sve tako slastno...pa možda je magija baš u tom stiskanju za stoličima i onim finom, grlenom, rrrrr;)
    Uh, baš mi se maže jedan fini pate na bagetku:)

    ОдговориИзбриши
  5. Slike, zvuk, mirisi, ukusi...ulepsala si mi dan (kao, uostalom, i svaki put kada se uputim na ovu adresu :)

    A Flight of the Conchords <333

    ОдговориИзбриши
  6. Анониман29.12.11. 12.42

    Jano, prelepi postovi koji mame odlazak u Pariz.

    Evo jedne sugestije koja je u kategoriji pod OBAVEZNO.

    Morate, morate, morate da odete do “Le Dauphin” restorana/bara koji je licno (ali stvarno licno) radio niko do drugi nego Rem Koolhaas za svog prijatelja kuvara.

    Verujem da je iskustvo svim culima nadrealno, na sve strane sudaranje belog mermera i ogledala, pa javi komentare.
    Vrata do vrata je i cuveni “Le Chateaubriand”.

    Do “Le Dauphin” bar na kafu i mali zalogaj.:)

    Evo adrese i par linkova:
    131 Avenue Parmentier, 75011 Paris, France

    http://www.archdaily.com/122513/le-dauphin-oma/
    http://www.archdaily.com/117144/video-le-dauphin-oma/

    Ivana

    ОдговориИзбриши
  7. Парле ву франсе... мммм... НО! :D

    ОдговориИзбриши
  8. Joooj, sve smo malo Sofija, kad mirišemo Paris

    ОдговориИзбриши

Related Posts with Thumbnails