Sharaku

Na katastrofe različito reagujemo. Parice, ma koliko malene, treba da priložimo, ali što se mene tiče, u ovom slučaju what's in our minds counts even more.

Iako su postovi sa japanskim sadržajem meni uvek poslastica za sklapanje, ovih dana oni imaju posebnu težinu. Oni poklopci su se ovde pojavili igrom slučaja baš tog jedanaestog marta, a odmah zatim je usledio i tihi komentar na veliki talas klasičnim japanskim drvorezima. Perfektno adekvatan Hokusaijev rad transformisao se u sasvim drugačiji osećaj. Nikada on nije bio sladak i dobronameran, velika voda nije šala. Setih se i knjige Pearl Buck, Veliki talas. Moram da je pronađem, to neko vintage izdanje, i pročitam ponovo. Ne, sada cu je pročitati u originalu.

Ipak, današnja tema nije Hokusai. Isti je žanr - japanski drvorezi, isti je pravac - Ukiyo-e. Slike lebdućeg sveta. Moj omiljeni Ukiyo-e majstor - Sharaku. Sa ovim grafikama uživo sam se susrela na samom početku studija, prva godina, '98, Narodni muzej. Da nikada posle nisam otišla u Narodni, da nikad više ne odem, volim ga zbog te izložbe i zahvalna sam mu do beskraja. Šta me je tamo sačekalo? Sharakuovi portreti glumaca kabuki pozorišta, krupno kadrirani, izbečeni muškarci u dramatičnim ulogama i žene blagih izraza. Krajnje pročišćene forme, zacuđujuće različiti karakteri. Oblici lica, očice i usta. A tkanine, slojevi i tonovi... nemam reči.

























Razmišljanje me onda navede na drugog, savremenog majstora. Tanaka Ikko (1930-2002). Stara garda. Ona dobra. O njemu sam pisala pre nekoliko godina za Tipometar, čim sam se počastila Phaidonovom knjigom koja predstavlja presek njegovog rada. Ovom prilikom, njegov jednostavni omaž Sharakuu, plakat koji je za lokalne novine napravio povodom njegove 200-ogodišnjice. Kako to mislim povodom Sharakuove dvestogodišnjice? Pa te, '95, slavilo se 200 godina od tih deset meseci kada je Sharaku stvarao. Da, dobro ste me razumeli, sve što je ostalo iza njega stvoreno je u 10 meseci, 1794-95. I evo Tanakine posvete Sharakuu:




A onda još par savremenih plakata novih japanskih stvaralaca. Ne patim za prošlim vremenima i mislim da je izvanrednost čudesni incident svakog razdoblja. Tanakin i naredna dva neki su od plakata iz selekcije predstavljene izložbom Novi japanski plakat u nemačkom Muzeju primenjenih umetnosti i dizajna 2006.

Katsunori Aoki, plakat za film Fahrenheit 9/11, nastao 2004.




Keiko Hirano, plakat iz '93. za Shiseido salon lepote. Ovaj o-bo-ža-vam.




Ipak, da završimo majstorom zbog kog je ovaj post i nastao. Evo ponovo divne kabuki glumice od maločas, ovog puta u visokoj rezoluciji. Klik na sliku, temeljan wait, i onda... dive into detail. Ne moram ni da vam kažem da se jedan smirujući detalj sa šakom udomio na mom desktopu...