03.04.2011.

Ivan Tokin: ADEM

Na kolumnu Ivana Tokina u City Magazinu skrenuo mi je pažnju Filip kada je video da ovaj magazin listam čekajući da se okupimo i nastavimo da pravimo slova, četvrtkom, u kasna popodneva, na Kosančićevom vencu. To su ujedno i jedini momenti kada nađem vreme za ovakvu pauzu i kada mi City Magazin dopadne šaka.

I zaista, već nekoliko četvrtaka čitam kolumnu Ivana Tokina i istinski me dotakne. Ovoga puta citiraću u celini aktuelni tekst, krcat duhom i humorom, istinom i uličnim šmekerizom koji me potseća na Valjarevića. Prvi put mi se desilo da sam članak iz novina iscepala da bih ga odnela Igoru. Potsetio me je na njega, na mog tatu i onu knjigu Rules for My Unborn Son. Ta vrsta očinskih saveta koji nisu suvoparno, distancirano pametovanje. Ovo je živo vaspitavanje. Kolokvijano a ni malo šuplje. Prosto a ni malo prostački. Prosto as in jednostavno. A znate kako ja volim pitko obrazovanje. Rasla na Selindžeru, Sarojanu, Radjardu Kiplingu, Marku Tvenu.

Uglavnom, da se vratim na Tokina, žao mi je što je tekst tako šturo, bazično prelomljen, što dizajn ne radi svoj posao - ne ističe sadržaj, ne doprinosti čitljivosti i ne uvlači u napisano. Ja ću to ovde minimalno izmeniti, naglašavajući ono što mi je ostalo kao esencija u tri jednostavne, zlata vredne crtice.

A d e m

Prvog dana sam čistio zgradu. Krenem od šestog sprata i spuštam se niz stepenice, i čistim. Nekom lošom metlom i bez đubrovnika. Drugog dana sam se pobio, pored rupe za lift. Tog tipa kad sam udario, jedva sam ga zadržao da ne padne tri sprata kroz tu rupu. Mnogo me je mučio, baš me je maltretirao, i morali smo da razjasnimo da li će to da se nastavi ili će odmah da prestane. Trećeg dana su me prebacili na poslednja dva sprata, da rušim zidove. I mene, i tog tipa s kojim sam se pobio. Da rušimo zidove velikim čekićima, macolama. Zidove od cigle, sa gredama od betona, jer su neka dva bogata brata posle poslednjeg trenutka odlučila da neće po jedan sprat nego po jedan dupleks. Hteli su obojica da budu i na petom i na šestom spratu.
Ta zgrada, tada u sivoj fazi, prva je građevina na kojoj sam radio, blizu Hrama Svetog Save, u jednoj uličici, baš maloj, pored Pejtona. Fensi stambeni objekat sa dubokim temeljima i ogromnom garažom ispod zemlje. Tu garažu sam dobro zapamtio, jer se neka voda tamo skupljala pa sam je ja vadio lopatom u nekom neljudskom položaju, u onoj memli. Čak i tada, onako mršav i gladan, radeći 11 sati za 11 evra, razumeo sam da je to neljudski položaj.

A na rušenju zidova upoznao sam Adema. Ciganina, pošto je cela ekipa za rušenje bila sastavljena isključivo od Cigana. Osim mene i ovog što sam ga pobedio. Tu na građevini, a naročito među Ciganima, postoje ozbiljna nepisana pravila. Ta pravila, osim što su nepisana, mnogo su surova. Taj što sam ga pobedio je mnogo, mnogo, mnogo teže zarađivao svojih 11 evra od mene, radio je sve najteže i najdosadnije poslove i išao nam po piće i nije smeo da sedi s nama kad ručamo. Tu nije strašno što si slabiji, nego je strašno što si slabiji a praviš se da si jači. I ako ti ne prođe blef, gotov si.


Posle nekog vremena mi ga je bilo žao, malo sam lobirao za njega da ga puste na miru, da ne ide okolo kad može kraćim putem, da mu se ne obraćaju kao nižem biću. Adem mi je rekao – On ne valja, a ti ako ga braniš, ni ti ne valjaš.


Adem me je naučio kako se ruše zidovi, kako se najlakše zarađuje tih 11 evra za tih 11 sati. Drugi red cigli odozdo prvo razbiješ, pa onda sve ide lakše. To je čista fizika, bez formula, samo iskustvo. Kod betonske grede nema filozofije, nego samo udri, najjače što možeš. Adem me je naučio da kad neko ne valja - ponašaš se prema njemu kao da ne valja. Adem me je naučio da ne moraš da budeš pismen da bi razumeo kako se živi. Adem, koji sad radi kao đubretar u mom kraju i koji kad mu kažem da sad pišem za novine, kaže - Bolje to nego da razbijaš zidove.


To su ti jednostavni tipovi koji mi se tako mnogo sviđaju. Adem je za mene car.

~ ~ ~

Eto. Hvala Ivanu Tokinu i City Magazinu za ovu kolumnu. Nadam se da me neće razočarati. Za ostale tekstove preporucujem search imena i prezimena autora na City Magazine sajtu, ne vidim jednostavnije resenje.

5 коментара:

  1. da, dobra je priča. davno sam primetila da su radnici gradske čistoće ljudi s mnogo duha. i još izgledaju srećnije od mnogih za kojima čiste. tu jednostavnost nije lako postići.

    ОдговориИзбриши
  2. Zivotna jednostavnost je nesto sto se tesko uci u svetu izobilja. Dobro je da postoje ljudi koji uopste mogu da je vide.

    ОдговориИзбриши

Related Posts with Thumbnails