28.07.2009.

Djordje

foto: Vladimir Tatarevic
Djordje Zivkovic je umro. To je strasno za njegovu porodicu, prijatelje i sve druge koji ga vole, ali i ogroman gubitak za struku. Nasa sacica kaligrafa manja je za jednog koji je imao u malom prstu gomilu istorijskih pisama, pratio rad savremenika i prenosio studentima tajne zanata, ucio svaki dan i kao retko ko od starijih profesora hvatao se u kostac sa kompjuterima, sa digitalizacijom svojih pisama. Koliko znam, nekoliko njih je zapoceo, a plasim se da cemo saznati da vecinu tipografskih pisama nije uspeo da zavrsi.

Mi koji smo gledali u skoli, sigurno cemo ga pamtiti po besprekornom pisanju po tabli, finim cetkama odabranim za svako pismo pojednacno, koje je umakao u znalacki razredjenu belu temperu. Secacemo se i njegovog beskrajnog simpaticnog gundjanja, grube iskrenosti i preciznih ocena studenata, njihovog talenta i rada. Naglasavao je razliku izmedju ta dva.

Ja cu ga pamtiti po tome sto je bio jedan od retkih koji su me prepoznavali na ulici sa hiljadu metara, i kad imam kovrdze i kad imam ravnu kosu, i kad nosim sesir i kad nosim ogromne naocari za sunce. Govorio mi je da je to odlika dobrih crtaca. Ostaje mi i bela kosa cetka koju mi je poklonio i secanje na nezadovoljstvo trskom koju sam mu donela iz Japana. Poslednji put kad smo se videli rekao mi je da je ipak shvatio da je zanimljiv i taj japanski sistem rezanja trske koji je potpuno drugaciji od naseg, sa donjom komorom za tus... Naucio je nesto novo.

(; _ ; *)
Related Posts with Thumbnails