Nedavno je iz stampe izasao set od 4 knjige koji sazima za mene do sad potpuno nepoznate fotografske radove Jula Brinera.
Zove se Yul Brynner: A Photographic Journey, i ako do sada niste znali da se ovaj cudesni covek bavio jos necim osim glume, sledi prava poslastica.
Ma koliko smo se zezali sa Julom Brinerom i njegovom ever-bald glavom, taj je covek imao neverovatnu pojavu, a pripremajuci ovaj post shvatila sam da, ako zanemarimo tu ćelu,
on i moj tata lice do neverovanja. Isti onaj tata kome vec sto godina nabacujem da je potomak Dzingis Kana, sudeci po nekim fizickim i posebno facijalnim osobinama, da bih evo saznala da je Yul Brynner zapravo
Юлий Борисович Бринер, rodjen na kraju Rusije, na ostrvu Sakhalin, delom mongolskog porekla (i tvrdio je da se rodio kao Taidje Khan)
. Sakhalin je mesto koje je najblize moguce Japanu, a kao sto cela stara-garda-becka-skola-istureno-odeljenje-Banovo-brdo zna - moj tata je svojevremeno bio poznat kao
Japi u vreme kad bankara u uniformnim odelima nije bilo ni u najavi. No further question, your honor.
Dakle - Jul Briner kao Ramzes u
10 zapovesti ili one and only my dear father spreman za maskenbal u Šećerancu '65?
Ma koliko magicne bile fotke velikih glumaca zlatnog doba Holivuda...
... ovako su jos magicnije. Autoritratto style.
Nekoliko fotki koje nam na blic prikazuju sadrzaj ove cetvorotomske knjige pricaju o Julovoj vrcavosti, ali i o pametno potrosenom praznom hodu na snimanjima. Beskrajna cekanja tako su nam donela rakurse i scene koje nikada ne bismo bili u prilici da vidimo...
Frenk Sinatra i Ingrid Bergman nikada ovako nisu gledali paparace ili fotografe...
Sledi fotografija koju sam obozavala i pre nego sto sam znala da je njegova. Velicanstvena u svojoj mirnoci.
Nije bas previse ljudi imalo priliku da se sa Odri vozika gondolom po Veneciji...
I za kraj, dve omiljene.
