TOKOM OVOG BELEF-a razmisljala sam o klackalici izmedju grcevite kontrole i prepustanja.
Keziah Jones i Osaka Monaurail su najpreciznije opisali ono sto je moje stanoviste primenjivo na svaku vrstu stvaralastva. Odnos Osaka vs. Keziah je perfektne karaoke vs. vanvremenski hit koji te zune u sediste i sabije pritisak u glavu. Atari vs. ritualno prizivanje kise.
Ako pristup, manifest, sustinska postavka opredeljuje moguce putanje i perspektivu za rast, jednostavno je predvidjati poteze i ocekivane ishode. Cesto su proces rada i izvedena stvar u toliko velikom rascepu da se covek sa radoscu seca jednog a drugo mu je mrsko. Treba mnogo kanalisanog truda, planiranja i koncentracije vise glava u istom pravcu da se desi nesto kao ovo sa "Sjajnim recima". Valjda se stvorila dovoljno velika kriticna masa onih koji su gurali u istom pravcu i koji su bili dovoljno otvoreni da prepoznaju da se tu krcka nesto vece od nas pojedinacno.
To sto perfekcionizam nije vise u mom opisu licnosti doprinelo je da svoj rad postavim tako da moze da raste mimo mene, da se nadogradjuje u radionici i ozivi kada mu posle svecanog otvaranja crkne neka sijalica ili otpadne neko slovo. To je ono sto volimo kod svetlecih reklama, to sto su zive, nesavrsene i sto cine da se kezis kao dete koje otvorenih usta bulji u vatromet.
Bilo je, well, SJAJNO!
sve making of fotke, this way please...
..........................................................................................
Нема коментара:
Постави коментар